Newsletter subscribe

Analitičko mišljenje

Analitičko mišljenje: koje su najčešće greške u zaključivanju

Objavljeno: 12/01/2019 u 08:44   /   Napisao   /   comments (0)

Psihološka istraživanja, čak i ona veoma jednostavna, upućuju da smo veoma neobjektivni kada procenjujemo sopstvene sposobnosti. Čak i u nekom magazinu, ako vidimo jednostavan, često improvizovan upitnik koji glasi na primer “Koliko ste poslovni”, nastojaćemo da odgovore koje dajemo budu u duhu bolje slike o nama. Da li biste sebe ocenili kao osobu koja uvek kasni na sastanke? Naravno da ne. Iza svega stoji povlađivanje sopstvenim manama i greškama, iz potrebe da sačuvamo stečenu sliku o sebi. Iluzorna superiornost je, dakle, ljudska odviše ljudska osobina. Ipak, razlog je i druge prirode – ako smo nekompetentni u jednoj oblasti, onda smo potpuno nesposobni i da shvatimo da smo nekompetentni u tom domenu. Mi jednostavno ne možemo da odolimo da cenimo sebe više nego druge ljude. Štaviše, nismo svesni da nismo sposobni da sebe merodavno ocenjujemo. Ova pojava dvostruke nekompetentnosti se zove Daning-Krugerov efekat.

Reč je o radu dvojice istraživača iz socijalne psihologije, Dejvidu Daningu i Džastinu Krugeru, sa Univerziteta u Mičigenu i Njujorku, koji su 1999. godine radili na seriji istraživanja ovog fenomena. Iako su koristili eufemizme u naučnom opisu ove pojave koja se svodi na različite efekte ljudske samouobrazilje da su bolji nego što jesu, pojava se pojednostavljeno može reći i na sledeći način: Glupi ljudi su glupi da shvate da su glupi. Zaista, u istraživanjima Krugera i Daninga, što su ispitanici bili nekompetentniji to su sebe sve bolje ocenjivali. Drugim rečima, potpuno nekompetentni, sumnjivo inteligentni ljudi su sebi davali najviše ocene i svrstavali sebe u najinteligentnije i najkompetentnije osobe. Ogromna većina ljudi ne ume da ispravno logički zaključuje, ipak, oni koji govore najveće gluposti, ističu svoju superiornu pamet i briljantan um kao svoju najvažniju osobinu. Oni, prosto, ne umeju ni da shvate razmere svog neznanja i gluposti da to ističu. Činjenica je da ovakvi ljudi vole da polemišu i da u polemici budu veoma agresivni u odbrani svojih stavova. Ipak, pošto su nekompetentni u oblasti u kojoj žele da budu polemičari, nisu u stanju da procene kada ih kompetentan sagovornik pobeđuje argumentima, pa su uvereni na osnovu drugih efekata svog nastupa, da su pobednici debate.

Daning-Krugerov efekat odnosi se i na kvalifikovane ljude, koji nisu glupi. Ovo što se tako drastično dešava glupima, dešava se čak i stručnjacima koji su svesni koliko znaju, ali polaze od uverenja da drugi stručnjaci znaju isto toliko koliko i oni. Dakle, u osnovi njihove pogreške jeste predubeđenje da drugi ljudi ne znaju više. Gore u ovoj diskusiji “kvalifikovanih” sagovornika prolazi onaj kvalifikovaniji. Jer, njegovi argumenti ne dopiru do ovog što manje zna, štaviše, napor da ubedi svog manje učenog kolegu da nije u pravu, rezultira razgoropađenim stavom manje učenog, koji je tada sklon da posegne i za potpuno neakademskim argumentima, da bi samom sebi dokazao svoju samouverenost. Stara je izreka Ne raspravljaj se sa budalom, jer ljudi neće primetiti razliku. Daning dodaje – ako ste svesni da se raspravljate s budalom, morate biti sigurni da to ne misli i vaš sagovornik.

Kako da pobedimo sebe i sprečimo Daning-Krugerov efekat?

Prvo, time što ćemo od ljudi, za koje znamo da su osobe sa integritetom i kompetentne u svojoj oblasti rada, tražiti povratnu informaciju o našem znanju, radu i sl.

Drugo, time što ćemo se stalno usavršavati i biti kritični prema sebi i svom znanju i sposobnostima čime ćemo uspešno da sprečavamo situacije u kojima ćemo težiti da pokažemo da smo bolji nego što jesmo.

Ovome dodajemo i ostale greške u rasuđivanju:

  1. Zaključivanje na prvu loptu. Na osnovu površne procene o pojedinosti, donosi se zaključak o opštem, kao i o celokupnom posmatranom fenomenu. Redovna greška kod većine ljudi, kao kad bismo poistovetili celu šumu sa prvim drvetom koji opazimo.
  2. Istrajavanje u pogrešnoj odluci. Najčešće nakon uviđanja da je nastala greška, taština nam ne dozvoljava da odustanemo, već nas gura da istrajavamo, po cenu novih troškova. Ovo je najčešće i zbog emocija koje su utkane u prvobitno rešenje, zato nam se ne odustaje od njega.
  3. Predubeđenja traže potvrdu. Veliki broj čak i učenih ljudi sklon je predrasudama. Predrasude ili stereotipi su zapravno obrasci u mišljenju, dakle osnova koja se ponavlja, a kod osoba sa razvijenim intelektom više je obrazaca nego kod običnih ljudi. Odatle, više je i stereotipa. Kad čovek koji sebe posmatra kroz prizmu osobe koja rasuđuje na višem nivou, on zapravo pokušava sve vreme da opravda svoj stereotip i o tome može stvoriti čitave teorije, koje su, naravno neodržive.
  4. Podrazumevanje. Ljudski um je sklon da popunjava praznine u toku informacija time što ubacuje imaginacije i samouobrazilju. Odatle, običnom čoveku se čini da je u nekoj poruci punoj opštih mesta sadržana i poruka pošiljaoca poruke namenjena samo njemu kao slušaocu.
  5. Ulepšavanje prošlosti zbog teže sadašnjosti. Česta sklonost da se traži lakši način da se suočimo sa trenutno neprihvatljivim činjenicama.
  6. Svet je dobro mesto. Zbog neprihvatanja nepravde i zla, ljudi pokušavaju da nađu opravdanje za zlo u višim ili nedohvatljivim sferama, umesto toga postuliraju da je svet svakako dobro mesto i da pravda kad tad pobeđuje. Logika je ipak obrnuta. Ako je pravda spora i dostižna, nepravda je onda svakako brza i nedostižna.
  7. Razmišljanje iz ugla interesa grupe. Sebi bliske ljude ćemo uvek opravdati a nepoznate, ma koliko bili u pravu, skloni smo da okrivljujemo za sve loše.
  8. Površna procena drugih. Isto kao što smo skloni da bliske ljude favorizujemo, tako smo navikli da sopstvene slabosti opravdavamo a prema tuđima smo nemilosrdni. Svako ima loš dan, zbog čega može biti spor ili nepažljiv. Ipak, mi nastupamo kao da nećemo to imati u vidu, već ćemo naći puno razloga zašto ćemo tuđe postupke stigmatizovati.

Greške su OK.

9. Na našu ocenu druge osobe utiče i to koliko je privlačna, ili koliko je draga. Ovo se zove Halo efekat. Ako želimo da budemo objektivni, morali bismo da analiziramo da li je naš sud o drugoj osobi utemeljen u činjenicama ili percepciji privlačnosti odnosno odbojnosti.

10. Posmatrati umesto delati. Ljudi najčešće polaze od pretpostavke da će uvek neko drugi uraditi ono što je zapravo i naša obaveza. S obzirom da većina pretpostavlja da će neko drugi nešto uraditi, to na kraju biva da niko ništa ne uradi. Zbog previše posmatrača, stvari se mogu oteti kontroli (na primer, gašenje požara), a da zapravo rešenje leži u mogućnosti da već prvi posmatrač bude proaktivan i spreči eskaliranje problema.

11. Otpor pritisku. Prva reakcija čoveka je da se brani ako ga neko napada.
Umesto toga bolje je sagledati činjenice i proceniti sopstvene postupke, iz čega sledi da sud treba graditi na prihvatanju sopstvene greške, ili barem mogućnosti za grešku.

12. Priklanjanje većini. Zaista, samo ljudi sa visokim integritetom mogu uvek ostati svoji, dok drugima preteže mnenje većine. Možemo pokušati da promovišemo kritičko mišljenje, ali je uspeh gotovo da nije moguć.

A.Đ.

Objavljeno 12. januara 2019.